O bolesti se ne priča
Priče jedne pahuljice - Dio 6
by Marina
12.04.2021.

Javno sam progovorila o svojoj bolesti, a još uvijek je u pojedinim sredinama stav da se o tome
ne priča. Pogotovo javno. Nisam dosad povezivala neke korelacije, ali ima smisla. Itekako ima.
E, pa ja hoću pričati. Imam potrebu ispričati.

Tako sjedimo neki dan nas tri kolegice po dijagnozi i pričamo. O čemu?
Raku i međuljudskim odnosima.
Kako to već biva u interakciji sa ljudima koji imaju slično iskustvo.
Poslože se meni neke kockice u glavi...ili po čisto narodno „pametniji su čovik i pas, nego sam čovik“. Tri mozga su pametnija od jednog samog...logično jel?!
Javno sam progovorila o svojoj bolesti, a još uvijek je u pojedinim sredinama stav da se o tome ne priča. Pogotovo javno. Nisam dosad povezivala neke korelacije, ali ima smisla. Itekako ima.
E, pa ja hoću pričati. Imam potrebu ispričati.
Pričam o sebi i svom iskustvu. U konačnici o svom životu i intimi na koje polažem ekskluzivno pravo.
Ne pričam iz razloga da skrenem pažnju na sebe, niti zbog neke taštine.
Pričam zbog svih mladih, a i onih malo manje mladih koji prolaze kroz isto.
Zbog onih koji će dobiti svoj papir (nalaz) na kojem će pisati ne tako lijepa dijagnoza.
Nitko ne može reći „pa nije to tako strašno“. Mada i ne mora biti strašno, ako se tako postavimo.
Netko je nešto slično i napisao: „rak i nije tako strašan frajer“.
Ja sam to pročitala i ohrabrilo me.
Strašno je nekome tko tek dobije dijagnozu, dok se suoči s njom.
Doduše 90% ljudi ne znajući što reći i kako reagirati nastupe s onom, nama oboljelima, najiritantnijom rečenicom:
„Ma biti će to sve dobro.“ i svim njenim izvedenicama.
Većina ne kaže tu rečenicu iz zlobe (još uvijek vjerujem u to).
Međutim, ne znaju da se nama mozak zarotira kad je čujemo po 1374929. put.
Mada smo svjesni da okolina ostane bez teksta.
Iritira i ono po institucijama: „34 godine?!? Tako mlada?!?
Auuu!!!“ - šta viješ k'o vuk na mladi mjesec kad ja ne vijem?
K'o da ne znam koliko mi je ljeta. Što reći tako mladoj osobi? Što reći djetetu kad dobije tu dijagnozu?
Nisam ja netko s odjela pedijatrije ili školske ambulante - ima i mlađih od mene. Obole i mlađi.
Tužno, al jbga. Dešava se. Baš jbga.
Te neke mlađe generacije će najviše googlati dijagnozu.
Dr. Google je najpopularniji doktor sa svim svojim informacijama i dezinformacijama. Zbog njih progovaram. Možda će im taj Google nekad negdje izbaciti i moju priču, moje iskustvo. Ne samo moje, nego iskustva svih nas koje smo odlučile progovoriti. Neka se vidi da se živi i s njim i nakon njega (najbolje bi bilo bez ikakvog susreta s rakom, al život nekad podijeli takve karte... igraj s onim što imaš!).
Jednom mi je jedna draga osoba rekla: „Ima nešto u tebi šta traži izaći vanka - poruka da se može!“.
Da, može se!
Itekako može!
Ne kažem da je lako, niti da je svaki dan divan (ako ništa ima tu hormona i antihormonskih terapija napretek), ali se može.
Samo treba odlučiti, samo treba odabrati da krećeš u život.
Nastojati se odmaknuti od svega lošeg i krenuti prema plusu.
Možda im dr. Google to izbaci.
Možda naiđu na primjer i koristan savjet koji nikad nisu dobili tamo gdje su trebali. Možda im taj Google izbaci i nečiji kontakt, pa od nekog tko je prošao „protokol“ dobiju riječ potpore i utjehe.

Moje liječenje je bilo po AC-T d. d. protokolu - to je onih 16 famoznih kemića.
Dobila sam i ja kontakt. Googlala sam. Tražila sam.
Slučajno?
Sad kad vrtim film, ništa nije bilo slučajno.
Pomno je to posložio Onaj gore.
Tražila sam i našla.
Došao je poziv koji je trajao više od sata.
„Precjednica“ je krenula sa rečenicom: „ma ja sam morala vidit ko je to tamo iz mog mista"... Nakon nekog vremena sam dobila i poruku: „Hej Marina, pročitala sam tvoju priču i išla sam prokopat nalaze. Ja sam tada, taj prokleti dan, stajala tamo na onkologiji. Ćelava. Tada nas nije bilo puno ćelavih...“
Ove godine sam našla svoju Ćelavicu.
Onu koju sam 2017. slučajno ugledala.
Onu koja me potakla da i ja hodam ćelava.
Prepoznala se u mojoj priči.
Zato pišem!
Obogatila sam svoj život.
Pomogla sam nekome i netko je pomogao meni.
To je smisao života.
Bar bi trebao biti...