Mare imaš tumor
Ispovijesti jedne pice - Dio 1
by Mare
27.01.2021.
Šta da vam kažem? Prvi put giniću sam krenula sa 19 godina starosti i redovita sam bila do svoje 33. godine.
Šta da vam kažem? Prvi put giniću sam krenula sa 19 godina starosti i redovita sam bila do svoje 33. godine. Promijeniš posao i slijedeće 4 godine ja si nisam bila prioritet. Posao, posao i posao… i stalno budem, Mare moraš giniću, budem, budem, sutra ću i eto ti ga na… vrijeme se ne da vratiti, ali će trebati vremena da si oprostite.
Utješno je što saznate da niste jedina budala i što postajete ambasador žena. Meni je pomoglo što sam natjerala svoju okolinu da ide giniću i što su stavile prst na čelo i razmislile što je u životu bitno.
U 6-om mjesecu 2020-te naručujem se za sistematski i to činim iskreno jer sam se prepala, što je tih prvih 6 mj. unutar moje obitelji umrla 1 osoba, a dvije otkrile ovu opako sr…. Moja mama je jedna od te dvije.
Simptoma nije bilo, redovite menstruacije ko’ vurica na vrijeme, nikakve upale ili iscjedci koji bi mi dali upitnik iznad glave da trčim ginekologu kao što sam znala ranije kada bi imala takve situacije.
Jedino što je znalo se dogodit u zadnja 4 mjeseca do otkrića raka je krvarenje za vrijeme seksualnog odnosa. Međutim nije bilo čudno jer obično je bio pred mengu te ko' za vraga dobivala bi ju idući dan.
Zabrinuta postajem par dana prije sistematskog kada isto se krvarenje dogodi u pola ciklusa kada menga nije bila niti blizu. Nestrpljivo sam čekala taj sistematski i govorila Mare benti… neš više ovo napravit. Ima da sad ideš svaki 3 do 4 mj…. ma svaki tjedan.
Prije nego nastavim dalje hoću razbit jednu nelagodu i tabu temu, samo ukratko, neću u širinu.
Nikad nisam željela biti majka, nikad nisam bila majka i sada neću niti biti majka. Jednostavno nikad se taj poriv nije rodio u meni i niti sam težila istom. Nije mi problem o tome pričati, ne sramim se toga, niti smatram da sam manje vrijedna zbog toga. Volim djecu, osjećam se ugodno u njihovoj okolini, volim ih usrećiti, smatram da su nastavak i naša produžena ruka. Okružena sam s njima unutar obitelji, prijatelja, a pogotovo u sportu. Smatram da žene vrijede jednako i one koje su majke i one koje nisu. Jedne omogućuju život i posvećene su istom, a druge poput mene su tu da budu njihov glas i utiru put ovim prvima te da nikad više im se ne uzme samostalnost, obrazovanje, poštovanje, jednakost, budućnost. Netko mora bit majka, a netko je tu da se za tu majku bori. Žrtvovanje je na obje strane. Žene su na ovaj ili onaj način život i one stvaraju. Moćne su pogotovo kada se drže zajedno. Sve ima svoje zato i zašto. -
Sve redom ja na tom sistematskom obavljam, kako čekam jedan pregled tako dolazi nalaz od prethodnog: krv savršena, srce savršeno, pluća odlična ('benti sve kako kad pušim ko turčin? Sjetim se ja, sport mora da je to), a sigurno će jetra bit u banani, kad i ona odlična (kako odlična??? Od kad me za roćkas stresao potres i metnuli nas u izolaciju, pijem kaj kakav alkoholičar- ne onako ko prije kad je vikendom tulum - nego pošteno svaki dan… Kad zatreska pobjegnemo van i svi već spremni s flašama za malo bumbit, a kasnije kad nije treslo ili je malo vibriralo pili smo po kućama i parkovima od dosade… Mislim da nikad više nisam love skupila od flaša).
Eto ga, ginić… sondica nutra, veli on: „Ooo kak lepa velika prostrana maternica“ i značajno me pogleda kao da mi daje hint… Moj pogled je bil „Manje pričaj, prtljaj tom sondom imal’ šta“.
Naravno da nisam bila bezobrazna, to sam samo mislila, uputila sam ga za krvarenje i imali mi na onom jednom jajniku cisti i on vrti 'vamo tamo, gleda i veli da je sve mrak. Na jajnicima niti jedne ciste te da će sad uzet briseve za papa test… i to je to, uh pao kamen sa srca.
Još malčice pod stresom jer su dojke ostale. „Ništa“, veli „lijeva odlična, a desna ima cistu“. Nakon toga sam uputila pogled kaj da me šlag strefio i taman da ću nešto reći, veli on: „Ma nemojte se plašit, to su ove klasične vodene, to svako ima, pojave se i odu, ali mlada damo sad ste prošli 35.-u, idite svake godine pregledat prsi“.
Jeeee, zovem Milu:„Bejb sve super“… „A ono krvarenje bebi?“, “Pa veli niš ne vidi možda smo se zabavljali prejako“ (doktor nije rekao tim riječima), ali sva ponosna „imam lepu zdravu prostranu maternicu“… smijeh na obje strane.
Za dva tjedna na radnom mjestu dobivam poziv svoje ginekologinje: „Oprostite gđo. Marija morala sam vas nazvati, ne znam kako bi rekla…, nisam htjela da dobijete prvo nalaz, ja ne bih okolišala bila bi direktna…“
Au p…m… govorite odmah!! Mislim si ja.
„Papa test je loš i gori od onoga što mi možemo na njemu napisati. Molim Vas odmah tražite uputnicu za kolposkopiju. Možda ne bi bilo loše odmah i za biopsiju, pa onda neka doktor odluči hoće li biti potrebno. Ali što hitnije tražite termin. Evo Vam moj broj i mail, javite se ako imate pitanja ili što god trebate, slobodno me zovite. Znate, znam da sam Vas prepala, ponekad papa testovi budu gori od činjeničnog stanja, ali dajte vi to odmah odite u Vinogradsku ili Institut“.
WTF JE OVO SAD BILO?!
Otvaram mail CIN3, ne kužim ono tamo nešto na latinskom carcinoma pm…, koji vrag je to u toj grupi, šta je ovo? Mislim, znam šta je, može se zaključit, ali??
Mutav si, šokiran, odsjekle ti si noge, ono, sanjam li, trebam li paničariti? A da me neko ošamari….
Šta ću, zovem svoju najbolju frendicu koja je bila nekad sestra u sali na institutu da pogleda nalaz da me uputi šta trebam raditi…
Moja Ivana mi objasni da nalaz papa testa može značit ništa i svašta. Da u većini slučajeva piše gore nego što je i dok piše CIN 3 da je sve izvedivo i moguće. Da ne trčim pred rudo. Da se smirim i napravim to, to i to. I tako je i bilo. Smirila se, mislila pozitivno i odradila svoj radni dan.
Dobila sam termin unutar tjedan dana, nisam bila nešto pretjerano u strahu, ali sam bila nervozna što se dan približavao.
Kao i svi googlala sam koji je vrag taj kolpo-neki-vrag kaj mi se i dan danas plete jezik (i sad dok pišem išla sam googlat da točno napišem gore) i ova biopsija. Aaa, matere ti bolje da nisam guglala… opis i nije tako strašan, al bogme cure, nemojte guglat forume.
Uzimam ja telefon!
Ivana, ona je tamo rekla da su je uspavali drugi put na ovim vragovima, jer je prvi put boljelo ko’ sam vrag? Ivana, ja imam prag boli ogroman, mislim meni čupa brazilku ko da je niš' …, al ovo šta žene pišu… Ivana veli da krvariš, da čupaju neke gaze, kasnije da umiru od bolova… Ivanaa jesi bila ikad? I? Šta ne trebam onda bolovanje, ko' ove šta pišu da uzmu 2 -3 dana? A jel mogu grunut neku tabletinu prije da ne osjetim ništa?
Sve što je Ivana rekla je da ovisi od žene do žene i da se samo trebaš opustiti i da je nju bolilo kao da ju uštipnulo. Skoro pa ništa, kao ništa strašno. Da, možeš raditi kasnije, ali bolje otići kući zbog te gaze i da se ne naprežeš, ipak te „čvaknulo“. A ako se dobro osjećaš možeš ići raditi idući dan.
Uglavnom, sjedim ja na tom stolu, gledam u plafon, dr. Alvir totalno ugodno i mirno biće, da, stvarno strah nestao. Stavi on taj neki super- ultra- nešto mikroskop sondu, šta li već, i gleda… gleda… gleda…, ja skoro zaspala. Odjednom tako smireni glas kaže:
„Marija ovo jako loše izgleda… ajde ja ću sada napraviti ipak biopsiju jer jako loše izgleda pa ću malo bolje pogledat pa ćemo vidjeti…. Sada će malo zapeckati možda ili uštipnuti.“ Ništa ja osjetila nisam…, čekam ja čekam i čekam…
“Marija jel boli?“, ma ništa doktore.
“Marija bojim se da će maternica morati van“..., a dobro šta je tu je….
Nisam bila svjesna, nisam ništa mislila, koliko je dobar doktor i umirujući shvatila sam to kao pod normalno…ono tipa zagnojil’ se nokat pa ćemo ga počupat da ne bude gore.... ma nestvarno… Nije to tebi došlo do glave…, reagiraš kao da si na kavi i ćaskaš o nečemu…
„Marija sada smo gotovi stavit ću vam gazu i možda malo bude nelagodno…“ dalje je bilo objašnjenje kad da vadim i šta da pazim i bla bla bla… Ništa ja nisam osjetila i prvi seksualni odnos me više bolio od ovog pregleda, a nisam imala bolni prvi odnos…
„Marija sad se fino obucite pa dođite da se dogovorimo“…obukla se ja…
“Marija, u cijeloj mojoj radnoj povijesti vi ste mi prvi slučaj koji je imao goru stvarnost od nalaza papa testa… Marija da ste barem došli 6 mjeseci prije, možda bi se još nešto moglo napraviti jer tumor je sad krenuo prema van, on je pojeo cijeli grlić, onako bi se možda izvela konizacija ili nešto, ali opet niti to ne bi možda pomoglo…
Marija, on je ovo na sistematskom morao vidjeti…
Marija, ovo će biti skoro sigurno operacija dok čekamo nalaz biopsije…
Marija, kada budemo dobili nalaz onda ćemo znati koja…
Sestro, dajte plan operacija dok čekamo nalaz biopsije, da Mariji mi odmah pišemo datum, vidi tu 14.07.20. Ovo se mora odmah riješiti pod hitno prije mog godišnjeg, ovo ne može čekati 9-i ili 10-i mjesec“
Tu sam se malo trznula onak, probudila…, ha, kaj ne pijemo kavu i ćaskamo … ŠTA? KO? DI? MA KAKVA MRTVA OPERACIJA??? ZA DVA TJEDNA???? UZBUNAAA, UZBUNAAA!!!!
Doktore kako mislite operacija pa još ništa ne znamo, pa rekli smo da čekamo biopsiju?
„Draga Marija, ja ju pišem odmah iz predostrožnosti na vrijeme, lako ćemo mi nju brisat ako ne bude trebala, ali Marija moram biti i iskren. Moje iskustvo mi govori da Vas moram pripremit na najgore…“
Ali doktore, ima li šanse da nije ništa strašno i da nije zloćudni tumor i da…i da… i više se ne sjećam koju sam slamku spasa tražila jer sam se polako budila svijesti… samo sam odjednom bubnula, doktore hoću moć imati odnose? „Naravno da hoćete, sve se može…“
„Marija znao sam se ja zeznut u svom radnom iskustvu i volio bih više nego išta da je i ovaj puta tako, ali ponavljam isto tako moje iskustvo govori da Vas moram pripremiti na ono što vas čeka“.
Tada mi je objasnio histerektomiju i laparoskopiju. Sve ovisno o tome koja je vrsta tumora i koliko je napredovala te da postoji i mogućnost zračenja, ne bi odbacio ni kemoterapiju, ali misli da neće biti potrebno. Ja sam imala ovu na H (op.u. histerektomija) i to invazivnu, to je otvaranje „od cice do pice“ kako bi uklonili tumor, maternicu, grlić, dio vagine, određeni broj limfi i okolno tkivo za kasniju analizu... Također je i najbolji način da se vide promjene širi li se negdje nešto.
Operacija na L znam što je, ali će neka od vas, koja ju je prošla, sigurno bolje opisat svoje iskustvo.
Okeee??? Previše informacija, šamaraju jedna za drugom, sve do jedne užasna i polako osjećam da mi noge klecaju i da iako sve dobro vidim, kao da je mutno, kao da lebdiš iznad sebe… ne mogu ja to opisati… samo sam mislila: hoću vaaaan, hoću zraaaak, daj mi zraaaaka, gušim se, sav teret ovog svijeta mi je na plućima….
Jedva sam se provukla kroz zgradu Instituta i dovukla prvih klupica i samo počela plakat… kao da mi je neko najdraži na svijetu umro, kao da su mi oduzeti svi snovi i želje, kao da me bacilo na pod i ne mogu ustat, ne da… čvrsto te stisnulo na pod i neeeedaaa….