Jučer smo vodili malog, Dvojka II (tako su ga zvali u bolnici dok je još bio John Doe) na uzv. Danas ima ime, Arian 😊. Dok sam sjedila u čekaoni, čekajući doktoricu desi mi se totalni flashback. Slika Dore (ex Dvojak I) na pedijatriji s cjevčicama u nosiću, braunilama u glavici, stara 8 dana. Suze su samo potekle...
Prekjučer je bila točno godina dana da sam bila na fet-u (frozen embryo transfer). Rekli bi u narodu, godina dana, da su ove dvi točkice s ultrazvuka (koje su u tom trenu bile još manje), nakon 7 god zamrznuća vraćene u moju maternicu. Obogaćene i za tatin doprinos 😉. Iako ga zezam da ih je Andrea napravila 🙊. Budu li nam dica volila zimu i sportove na ledu, znamo zašto je tako.
E da, vratimo se u 2024. , lito, 6. mjesec.
Probudila sam se jedno jutro i vidila da mi se vratio ciklus, nakon 7 god.
Coolerski sam nazvala Andreu, (moju embriologinju s odjela Humane) i dobila termin kad da dođem.
Završila sam razgovor i kad sam spustila mob, suze su samo krenule. Mislim da sam tek taj dan isplakala i ono kad su mi sa 17 rekli da možda neću moć imati djecu, i sve ono nakon što je bilo pospremljeno duboko duboko u nekim ladicama moje duše. Toliko o mom cooliranju po pitanju trudnoće.
Naravno, dok se ciklus ustalio došao je rujan, ja sam u međuvremenu bila na nekoliko pregleda, i uživala u ljetu. Nekako mi je to ljeto tražilo odmak od ljudi, posvetila sam se više sebi i mužu, valjda to dođe spontano. Koliko god da smo društveni i stvarno imamo super ekipu, to ljeto smo provodili dosta sami, ostajali do kasno u noć na plaži. On bi lovio lignje, ja bi meditirala ili čitala knjigu. Kao da smo znali da dugo nećemo uživat u miru i samoći 🤣.
Transfer je dogovoren četrnaestog devetog, bila je subota. Koji dan prije te subote Andrea me nazvala, da ima jednu dobru i jednu lošu vijest. Od 7 zametaka 4 nisu "preživila" odmrzavanje, dobra vijest je da su oni ionako bili lošije kvalitete. Ostala su ova 3 koja su baš kvalitetna. Rekla sam joj da se desilo šta se trebalo desiti, ionako sam u glavi odlučila pokušati samo jednom.
Tu subotu trebale smo Sonja i ja sa "boljim" polovicama ići u Maribor na otvaranje Casperine izložbe. I baš sam bila ljuta šta se datumi poklapaju. Propuštam putovanje i druženje. Opet se pravim da sam cool. Osim toga te subote u rodilištu mi nije bilo Andree, Anu tada nisam ni poznavala (drugu embriologinju), doktorica koja me vodila bila je na godišnjem. Iskreno, vikend u Sloveniji mi je zvučao primamljivije. Još sam i koji dan ranije štopericu zajebala, iscurila mi po podu. Pa sam je dobila tek sljedeće jutro. Sve se nekako namjestilo "kako (ne) treba".
A dobila sam savjet da dođem na zahvat što opuštenija.
Zapravo sam i došla s mišlju, bit' će šta treba biti. Došla sam dole, Glavni od rodilišta mi je radio transfer, taj dan sam i Anu upoznala. Sve smo odradili i ostatak dana sam trebala mirovati.
12. dan od zahvata trebalo je vaditi betu. Došao je i taj dan.
Dogovorila sam se to jutro sa mojom prijom iz djetinjstva, Zdravkom, nakon šta izvadim krv idemo na kavu i prošetati. Dotad će nalaz biti gotov. Znat ću jesam li trudna. Iako sam negdje duboko u sebi osjećala da jesam.
Došlo je podne, od nalaza ni traga. Gledam svaki čas u mail. Otišle smo nešto pojesti, pa ćemo do labosa.
Došla sam na šalter, preuzela nalaz na kojem je pisalo da je vrijednost bete 254.
Gledam ja u papir, papir gleda u mene. Neuka oko ove teme skroz. Da je rak u pitanju, tu već nešto natucam, al oko trudnoće ništa. Tabula rasa. Nigdje referentnih vrijednosti. Nema mog Ante u laboratoriju da mi kaže jesam li ili nisam. Nije radio taj dan. Zdravka nema pojma. Zovem Maju ne javlja se, zovem Anu nema ni ona pojma. Zovem Andreu ne javlja se. Dr. Google daje neke nedefinirane odgovore. Već se pale žarulje u glavi, koji k?! Oće li mi se itko javiti na taj mob na kojem svi stalno visimo i reć jesam li trudna?? Proradi mi mozak. Idemo mi u rodilište na humanu, pa ću nać Andreu ili ću, ako je nema, pitat sestru Anu. U međuvremenu me Andrea nazvala, "Evo me s betom taman na vašem šalteru." - "Eto me! "
Dolazim tamo, pružam Ani papir.
Kako je Zdravka rekla : "Nikad neću zaboravit osmijeh te žene kad je vidila tvoj nalaz." Trudna sam? Suze su ponovno krenile. Nekontrolirano i obilato. Svi koju se našli taj tren na humanoj su skočili, kao da su oni trudni. Stala sam tamo izgubljena, preplavljena, plačući i samo se pravdala: "Nisam inače plačljiva, nisam inače plačljiva, ne znam šta mi je..."
Sjećam se da mi je Andrea rekla, da mi se neće približit, nit me grlit jer takne li me i sama će se raspast, suznih očiju. Zdravka se okreće leđima i tamo širi oči da suza ne pređe iz oka na lice...
Treba ponovit betu za 4 dana da vidimo hoće li se multiplicirat kako treba. Sad sam već pismenija i oko ove teme 😉.
Izašle nas dvi iz rodilišta, vadim mob da ću zvat Alena, a u isto vrime Zdravka mi kljuca: "Imaš ti muža kojem bi tribalo javit" - stvarno?? mislim u sebi.
Zovem ga, sad već ne mogu ni pričat od jecanja, samo nekako uspijevam izgovorit - "Jesam" . S druge strane muk. Uspio je i on meni nekako izgovoriti da će me nazvat za minut. Kad se smiri. Čujem kako nas Zdravka šalje u tri lipe materine da se više ni ona ne može suzdržat, da smo je rasplakali. Zove Maja, vrišti. Zove Sonja vrište ona i 'ćer joj. Ana plače, Irena suzi, Marijana zove, svi čekaju... O materinoj reakciji neću pisat. Plačem i ja opet dok ovo pišem.
Prijatelji su stvarno obitelj koju sami biramo.
Ultrazvuk za 6 dana.
Vratila se moja doktorica.
Govori mi s vrata: "U tebe šta luđe, to bolje!" misleći na fulanu štopericu.
Liježem na krevet, ona me gleda ultrazvukom i šuti. "Jel' tu?" - pitam. "Evo jedan." pauza "Evo još jedan. Čekaj da vidim ima li još koji. " - ne zovite mi doktorice đavla - izleti mi, dok mi osjetno boja nestaje s lica. "Dva su! Dva su!" - Doktorica je otrčala, vičući da ide javit Andrei i Ani. Čujem kako je netko pita kako sam ja, i nju kako govori: "Marina je u šoku, a rekla bi da je tata sretan!"
Uglavnom, prekjučer godina od FET-a, a danas puna 4 mjeseca da su dvi točkice s ultrazvuka postali dva hahara koji nam uveseljavaju živote i nedaju mira 😆❤. To be continued...