"Da li je ovo kraj?
Da li još postojiš negde blizu, neki znak mi daj...
Neku zvezdu raspali u inat...."
Zaredali se odlasci.
Duša zabolila..
Opet.
Ne može više pod kožu.
Ni tuge ni rastanaka.
Pobogu, ne može.
Majku mu i raku i bolesti. Odnosi neke drage žene, meni bliske, nekako moje.
Putujem ravnicom, pjevam, a suze samo klize. Putujem i tražim znak.
Neku zvijezdu raspalite u inat, onako u vašem stilu.
S osmijehom!
Znam da sam nekad "ters", nekad "plačipi..a", ali i neka sam. Sve u meni se pomaklo, sve se pošemerilo. Svi planovi rasplinuli.
Zagrljaji?
Ah...zagrljaji, ostala ih željna.
Nikad nas pet. Sve mu, da mu sve...
Nikad.
Tražim neki znak...neku zvezdu raspalite u inat.
Da li je ovo kraj?
Smijete li se gore?
Znate li da nedostajete?
Da su ostale praznine.
'Ko će ih popuniti?
Ne može više pod kožu.
Ni tuge, ni rastanaka.
Čitam naše razgovore, ponovno suze krenu.
Skupljam uspomene, slažem ih.
Na jedno mjesto.
Tu, odmah ispod rebra.
Tu, gdje ste od prvog trenutka bile.
Spavajte lepotuške moje.
Gore među zvijezdama čekaju nas zagrljaji.
Jednom ćemo ih raspaliti zajedno.
Sigurna sam da hoćemo.
Ljubav nije za danas, ni za sutra.
Ona je zauvijek 💜